Antičke atinske žene klasičnog perioda

Bilo kakvo istorijsko istraživanje o životima antičkih žena obuhvata i individualnu interpretaciju i dosta nagađanja. Mogu se čitati antički izvori koji se tiču žena i njihovog mesta u društvu, ali u određenom smislu, oni su sekundarni izvori koje su napisali muškarci o ženama. Nisu pronađeni antički spisi ili dnevnici koje su napisale grčke žene. Izuzetak su retki primeri kao što su pesme Sapfo. Nema ništa što bi pomoglo naučnicima ili studentima da odrede šta su tipične žene u antičkoj Grčkoj osećale o životu. Nije poznato šta su bile njihove nade i snovi, ili šta su žene mislile o politici, brojnim ratovima ili filozofskim pokretima koji su se začinjali. Takođe ne možemo pročitati ništa o njihovom mišljenju o ropstvu, deci, braku ili domaćim aktivnostima. Opseg podataka je veoma ograničen, ali se mnoga pitanja mogu postaviti i razmotriti, kao što je: kako je pitanje žene tretirano u antičkim izvorima, i da li su oni uticali na odnos prema ženama koje su živele kasnije? Da li su atinske žene zaista bile izolovane, neobrazovane i bez kontrole nad svojim životima? Da li su one bile građani sa ličnom slobodom? Ili su živele veoma ograničene tokom vremena kada je demokratija počela da cveta? Odgovore je možda teško naći, ali uvid u mitove je dobar početak.

Mitovi su tradicionalne priče koje pokušavaju da daju smisao svetu. Oni često uključuju neka osnovna verovanja o životu, društvu i tome kakve su uloge žene i muškarci imali u kulturi. Činjenica da su ove priče postale tradicionalne i da su se prenosile sa kolena na koleno pokazuju da su one igrale važnu ulogu u prenošenju kulturnih stavova. I kao što Sara Pomeroj piše: ” mitovi iz prošlosti su ukalupili stavove nekoliko generacija i sačuvali kontinutet društvenog poretka”. Za Grke, Hesiodova Teogonija je bilo veoma važno delo jer im je dalo katalog njihovih bogova i objašnjavalo detalje stvaranja svakog boga i njegovog potomstva. Najvažniji u Teogoniji je mit o Prometeju, koji objašnjava kako su nekad bogovi i ljudi živeli srećno zajedno i kako su polja davala hranu bez potrebe da se obrađuju. To je bilo Zlatno doba i život je bio prelep. Bez rada, samo dokolica. Međutim, Prometej je naljutio bogove. Kao kaznu, Zevs je poslao ženu po imenu Pandora. Pandora je izazvala iznenadan kraj Zlatnog doba otvarnjem kutije iz koje su izašle ”sve nevolje u čovečanstvo. Jedino je Nada ostala u kutiji, i nije odletela odatle”. Mit prenosi poruku da je pre žena, sve bilo dobro. Zbog njih, muškarci su morali da rade za manje nego što su pre imali i da obrađuju zemlju da bi imali hrane. Hesiod je verovatno bio ženomrzac i ”njegovi pogledi na bogove i čovečanstvo nisu bili samo oblikovani, već su i odgovarali idejama populacije toga vremena u celini.

Antički Grci su stavljali akcenat na mitološku poeziju ljudi kao što su bili Hesiod i Homer. Oni su uživali poštovanje, a njihova dela su imala isti značaj kao i Biblija, vekovima kasnije. U svojoj Poetici, Aristotel je rekao da ”je poezija više filozofska i više ozbiljna nego istorija jer poezija govori o univerzalnim stvarima, a istorija samo o pojedinačnim.” Ova poezija je davala ljudima koji su je čitali ili slušali, uvid u to kako su njihovi preci živeli i šta su smatrali važnim u životu. Ona je takođe odgovala na pitanja o moralu. Kao rezultat, onako kako su Hesiod i Homer opisali žene je bilo veoma značajno i imalo je posledice na naredne generacije.

U Homerovoj Odiseji, pojavljuje se dosta žena, ali većina njih ima svoje mesto u priči kroz njihove odnose sa muškim likovima. Najvažnija žena u Odiseji je boginja Atena, iako se njen značaj određuje time kako ona pomaže Odiseju. Pesma je moralni primer, koji je ilustrovan trouglom Klitemnestre, Agamnenona i Egista, koji se završava ubistvom Agamnenona na rukama njegove žene. Od žena su se bojali i one su neprestano bile pod sumnjom, čak i tako verna supruga kao što je bila Penelopa. Odiseja podsećaju da bude oprezan po pitanju nje, jer bi ona mogla biti druga Klitemnestra. Od grčkih devojaka se očekivalo da nauče pouku iz mita i da se trude da ne budu kao Agamemnova neverna žena. Nasuprot tome, od njih se očekivalo da budu odane i strpljive i da nauče tkački zanat, kao i Penelopa. Ili da budu slatke i nevine kao princeza Nausikaja i da vole da peru veš. To su bile žene koje su veoma poštovane unutar grčke kulture.

Kao što je Aristotel jasno naglasio, poezija i mitovi nisu istorija. Kako su onda rani grčki istoričari opisivali temu žene? Kada su Herodot i Tukidid pisali svoje istorije, oni su se usredsredili na politiku, vojsku i ratove. Naravno, Herodot pominje legendarne žene, kao što su Medeja, Ija i Helena, ali samo u vezi sa ulogom koje su one mogle imati u nizu neprijateljstava koja su se desila između Grka i Azijaca. On pominje i istorijske žene, kao što su kraljice Egipta i Vavilona na primer. On je takođe napisao komentare o brojnim stvarima koje uključuju vavilonske bračne običaje i uloge polova u Egiptu.

Tukidid je napisao istoriju peloponeskog rata, a ne socijalnu istoriju. Za njega su od interesa bili ratovi i vojska, tako da nije iznenađujuće da žene ne igraju glavnu ulogu u njegovoj analizi. On doduše pominje žene u Periklovom posmrtnom govoru ( 431.), u kome on navodi šta je Perikle rekao o ženama: ” Velika će biti vaša slava, ako ne podpadnete pod svoj prirodni karakter; a najviša će biti njena o kojoj se najmanje priča među muškarcima, bilo o dobru, bilo o zlu.” Ali Perikle je voleo ženu po imenu Aspasija, o kojoj se neprestano pričalo budući da se znalo da je ona stranog porekla i loše reputacije. Ako je Tukidid mislio da žene treba da se trude da se ”o njima ne priča među muškarcima”, da li je on mislio da žene na neki način treba da budu odvojene od muškaraca? Ili samo da budu nevidljive na neki način? Koji god da je slučaj, ove antičke istorije ne bacaju previše svetlosti na žene i njihov značaj, što se i moglo očekivati, imajući u vidu da se veći deo istorije antičke Grčke i naročito Atine, tiče ratovanja i izgradnje imperijalističke države. Naravno, to je bio domen muškaraca. Od žena se očekivalo da rađaju decu koja će postati građani i vojnici. Da li su životi žena bili zasta tako jedno-dimenzionalni? Kako je izgledao život atinske žene tokom klasičnog perioda?

Devojkama klasičnog perioda ( 500-323.) u Atini nisu davane iste mogućnosti za obrazovanje kao mladićima. U stvari, u prelepoj knjizi H. I. Maroua, Istorija obrazovanja u antici, ne postoji pomen o obrazovanju atinskih devojčica tokom klasičnog perioda. Ne pre nego što su Makedonci pokorili helenistički svet, status žena nije bio izjednačen i samo neke su dobijele formalno obrazovanje. Žene su imale mnogo važniju ulogu u makedonskoj kulturi i to se odražavalo na obrazovni sistem. U Ksenofonom delu O upravljanju domaćinstvom iz perioda 4. veka u Atini, može se pročitati nešto o obrazovanju žena. U odeljku 7.4-7.6, Sokrat pita Isomaha da li je naučio svoju ženu sve što ona treba da zna, ili su je to naučili njeni roditelji. Isomah odgovara Sokratu da je njegova žena došla k njemu sa 15 godina, sa znanjem tkanja, šivenja odeće i pripreme hrane. Za ovo se smatralo da su najvažnije veštine koje žena treba da ima, pored sposobnosti da uzgaja decu. Ovu vrstu obrazovanja su žene mogle dobiti i što je bila bolji učenik na ovim pojlima, imala je veće šanse da se uda. Devojke su se udavale čim bi ušle u pubertet, dok bi njihovi muževi imali bar 30 godina. Dok bi dečaci istog godišta još uvek dobijali obrazovanje i vojnu obuku, devojke su rađale buduće građane.

Bilo je veoma značajno biti građanin Atine, naročito posle demokratskih reformi u VI veku. Biti građanin je omogućavalo osobi da poseduje zemlju, a od 30 godine da ima politički položaj. Građani su takođe mogli da govore u ekklesia i da glasaju osvemu što se ticalo države. Muškarci su bili građani demokratske Atine, a sve žene su bile isključene iz toga. Ovo isključenje je značilo da žene nisu imale politička prava; to je značilo da nisu mogle posedovati zemlju koja je činila moć antičkog sveta i da nikad nisu mogle zauzimati politički položaj.

Ipak, žene su imale određenu ulogu u atinskom polisu, budući da je ”sama definicija Atinjanina podrazumevala da bude rođen ne samo od oca Atinjanina, već i od majke Atinjanke iz zakonitog braka.” Žene su takođe imale glavni udeo u religioznim ceremonijama njihovog oikosa, genusa i polisa, ali su samo žene atinskih žena mogle učestvovati u proslavi Tesmoforija. Mora se naglasiti da je atinski polis bio i zajednica građana i zajednica muškaraca, a da žene po definiciji nisu mogle biti deo nijedne. Mnoge žene su mogle osećati olakšanje jer nisu imale ulogu u odlučivanju da li će njihovi sinovi, braća ili muževi ići u rat, ali mora da su postojale one koje su želele da mogu da budu građani i da odlučuju u vođenju grada. Na mnogo načina, čak i u ličnom životu, atinska žena je bila bespomoćna. Da li je to uključivalo i brak?

Cilj svake mlade atinske žene je bio da se uda. Skoro svaka žena je imala miraz. Iznos se određivao prema bogatstvu porodice, koji je veoma varirao od klase do klase. Miraz je pomagao da se privuče odgovarajući muž i trebalo je da služi za njeno izdržavanje. To se nije uvek dešavalo i nekad bi muž to zloupotrebio. Miraz je davao otac devojke ili kyrios mužu, a mogao se povući ako brak ne bi uspeo. Svaka žena je imala kyrios-a ili muškog zaštitnika. Kada bi se rodila, to je bio njen otac. Ako bi on preminuo, muški rođak je preuzimao tu ulogu. Nakon njenog braka, njen muž je postajao kyrios. Bilo kakav imetak ili novac do koga bi ona došla nakon smrti člana porodice ili putem nasleđa, postaja bi imetak njenog domaćinstva, koje je kontrolisao kyrios. Ne postoji dokaz iz Atine da je ženama ikada bilo dozvoljeno da postanu kyrios. To je značilo da žene nikada nisu mogle odlučivati o svojim finansijama. U legalnom smislu njen miraz nije bio njen, jer ga je davao kyrios i ona nije mogla njime raspolagati. Atinska žena je mogla da se razvede, ali samo ako su njena porodica i kyrios odobravali odluku. U tom slučaju miraz bi bio vraćen njenom kyrios- u.

Mnogi muškarci su se bojali razvoda jer bi vraćanje miraza moglo da izazove bankrot porodice. Muškarci bi možda tretirali bolje svoje žene da posredi nije bio novac. Ako je žena bila dovoljno mlada, njen kyrios bi mogao da iskoristi njen miraz da je ponovo uda, nakon razvoda. Ako ne, novac bi bio iskorišćen za njen budući život. U svakom slučaju, žena iz bogate porodice je bila na milosti svog domaćinstva. Žene iz nižih klasa su se mogle nadati da će rođaci pomoći njenom kyrios-u da sakupi miraz. Ako to nije bio slučaj, verovartno se ne bi uopšte udale. Žena se mogla razvesti, ali samo ako se njena porodica saglasi sa tim. U svim slučajevima razvoda, žene bi gubile svoju decu, jer se očekivalo da deca ostanu sa ocem. Kao rezultat toga, lako je uvideti zašto bi žene ostajale u braku, čak i ako su želele da odu. Atinske žene klasičnog perioda nisu imale mnogo moći ili uticaja na svoj lični i finansijski život. Da li im je uopšte bilo dozvoljeno da rade i slobodno šetaju po gradu?

Od žena se očekivalo da se brinu o domaćinstvu, svojim muževima i deci. Oko toga se kretao život žena i bio je striktno odvojen od obaveza atinskih muškaraca. U stvari, postojao je odvojeni deo domaćinstva za žene, ćerke i robinje. Ove odaje su nazivane ginekonitis. Bile su smeštene na gornjem spratu kuće i retko posećivane od strane muškaraca. Poštovane žene bi ostajale unutar kuće što je više moguće, i smatralo se poželjnim da se klone sunca kako bi njihova koža ostala bela, kao kod ”beloruke Here”. Naravno, to je zavisilo od njenog statusa u društvu. Ako je ona bila robinja, ona je morala da donosi vodu i obavlja kupovinu na agori. Nije smatrano poželjnim za poštovanu ženu da obavlja poslovne transakcije. Ako domaćinstvo nije imalo robove, to bi obavljao njen muž. Da li je to značilo da atinske žene nisu imale ličnu autonomiju i da su praktično bile zaključane u svojim odajama?

Grčka je oduvek bila poznata kao društvo koje je svoje aktivnosti obavljalo napolju, kao što su pozorišni komadi ili sastajanje eklesije. Da li je moguće da su žene bile skrivene unutar kuće veći deo svojih života u takvom društvu? Tukidid pominje da su žene bile među publikom na dan kada je Perikle održao svoj čuveni govor 431. godine, a takođe je poznato da su žene igrale glavnu ulogu u religijskim aktivnostima i da su posećivale pozorište. Žene su takođe imale istaknutu ulogu pri venčanjima i sahranama, jer su se one brinule o telu preminulog. Ženama nije bilo dozvoljeno da posećuju eklesiju, Pan-helenske igre ili poznata proročišta grčkog sveta. Jedina žena koja je mogla da uđe u svetilište u Delfima, bila je Pitija, jer je smatrana izabranom. Ipak, žene su verovatno posećivale jedna drugu, bilo da su prale rublje zajedno ili da bi se njihova deca skupa igrala.

Slobodne žene nižih klasa bi radile na agori i očigledno češće bile napolju nego one bogatije. Sve u svemu, ne izgleda moguće da je većina žena bila izolovana. Zasigrno, one su bile fizički zaštićene od strane njihovih muških rođaka i od njih se očekivalo da štite svoju reputaciju izbegavajući kontakt sa suprotnim polom i ne dovodeći sebe u kompromitujuće situacije. Izgleda da su one ipak uživale u svojim spoljašnjim aktivnostima i opravdano je pretpostaviti da su mnoge od njih morale da rade van kuće jer nisu imale muževe ili zato što su njihovi muževi bili siromašni. Bogatije žene bi pratili članovi domaćinstva kada su one posećivale prijatelje ili članove porodice. Žene se nisu mogle baviti odrđenom profesijom, jer nisu dobijale odgovarajuće obrazovanje. Umesto toga, mogle su raditi na agori, u proizvodnji vune i odeće, a neke su bile i prostitutke. Atinske žene klasičnog perioda su bile ograničavane i nisu mogle ići gde god bi želele, već su držane unutar kuće, kao zatvorenici.

Mi nikad nećemo saznati šta su žene antičke Atine mislile o svojem inferiornom društvenom položaju ili o toliko slojeva podvojenosti koji su postojali između njih i atinskih muškaraca. Antički grčki svet je bio veoma patrijarhalna kultura, gde su muškarci držali sve pozicije moći. Žene i deca zapravo nisu imali mnogo prava, ali mora se imati u vidu kontekst. To je bilo veoma opasno okruženje, sa čestim neprijateljskim upadima i odvođenjem žena u zarobljeništvo. Žene nisu mogle putovati same, ali možda su muškarci osećali da ih na taj način štite. Takođe, predstave koje je uveo Hesiod su sigurno uticale na žene u antičkoj Grčkoj kroz mnogo generacija što je imalo velike posledice. Kada pogledamo Atinu, možemo reći da život nikome nije bio lak. Oni su gradili državu i razvijali mnoge aspekte društva kao što su umetnost, arhitektura, filozofija, nauka, istorija, književnost, sport, obrazovanje, medicina, matematika, astronomija i gradili su demokratiju. Ništa od ovog ne treba zaboraviti i obezvrediti. Iako Atinjani nisu bili pioniri u društvenoj jednakosti, civilizacija koje je potekla iz Atine je bila veoma važna i imala je uticaj i na muškarce i na žene narednih generacija.