Antičke rimske žene: pogled na njihove živote

Bilo koje istorijsko istraživanje o životima antičkih žena uključuje individualnu interpretaciju i dosta nagađanja. Mogu se čitati antički izvori koji se tiču žena u njihovog mesta u društvu, ali u velikoj meri oni su sekundarni izvori koje su napisali muškarci o ženama.

Rimljanka, rani III vek

Nisu otkriveni antički lični dnevnici koje su napisale rimske žene, tako da nije poznato kakve su bile njihove nade i snovi i da li su ih uopšte imale. Šta su žene mislile o većini političkih tema i brojnim ratovima i previranjima je takođe misterija. Takođe ne možemo nigde pročitati šta su žene mislile o ropstvu, braku ili činjenici da nisu imale legalno pravo nad svojom decom ili nad sobom. Ono što možemo znati je zaista ograničeno, ali dosta pitanja se još uvek može postaviti i razmotriti, kao što je: kakva je bila uloga žena u njihovom društvu? Da li su one smatrane građanima koji su imali ličnu slobodu, ili su one bile izolovane, sa malo ili nimalo obrazovanja koje im je davano? Da li je individualnost i lični izbor bio deo života žena, ili su one bile zasenjene patrijarhalnim društvom čiji su deo bile? Odgovore je možda teško otkriti, ali to su važna pitanja koje treba postaviti kada se shvati da je Rimsko carstvo postavilo temelje našeg današnjeg modernog društva. Razumevanje prošlosti čini sadašnjost razumljivijom i obezbeđuje uvid u budućnost, tako pomažući društvu da ponovo ne napravi iste greške.

Kada zavirimo u izvore o antičkim rimskim ženama, postaje brzo evidentno da se većina njih bavi aristokratijom. Upravo su muškarci iz viših klasa dobijali najbolje obrazovanje i najbolje položaje u društvu, što im je omogućilo vreme dokolice u kojem su pisali o društvu. Kao što je slučaj sa većinom ljudi, oni su pisali o sopstvenim iskustvima, a kada bi došlo do žena, oni su pisali o svojim rođakama i ženama. Zasigurno aristokratske žene i one iz viših slojeva rimskog društvaa nisu činile većinu ženske populacije, ali treba da pogledamo na deliće njihovih života. Dokazi o tome šta su trpele siromašnije žene tokom Rimske Republike i Carstva su veoma fragmentarni, ipak, žene svih ekonomskih klasa su delile važnu ulogu i odgovornost, bez obzira koji društveni položaj su zauzimale: one su rađale decu.

Žene u Pompeji

Žene, ili tačnije devojke, bile su obično udavane oko svoje dvanaeste godine, nekad čak i mlađe. U našem modernom vremenu ovo izgleda skandalozno, ali sve mora biti stavljeno u društveni kontekst. Životni vek je bio drugačiji u antičkom Rimu u poređenju sa današnjicom. Sigurno, neki ljidi bi umirali u poznim godinama, ali je većina doživljavala samo svoje dvadesete ili tridesete, ako su bili srećnici. Devojke su se udavale veoma mlade. Mnoge su umirale pri porođaju ili zbog toga što su bile oslabljene mnogobrojnim rađanjem. Nadgrobni natpis žene po imenu Veturia obezbeđuje dobar uvid u ovakav slučaj: ona se udala sa 11 godina, rodila šestoro dece i umrla u 27-oj godini. Od žena se očikivalo da rode što više dece, jer se nikad nije znalo koliko dece će doživeti punoletstvo. Kornelija, majka braće Grah, rodila je 12-oro dece, ali su samo dva dečaka i jedna devojčica preživeli.

Aristokratske porodice su želele mušku decu, da bi produžili porodočino ime i lozu i očekivalo se od njihovih žena da budu neprestano u drugom stanju. Naplodnost je bila uzrok za razvod i žene bi često ponudile razvod kako bi njihovi muževi imali mogućnost da imaju decu sa nekom drugom ženom. Od žena iz nižih klasa se nije očekivalo da imaju puno dece, jer nisu imali sredstava da ih izdržavaju. Ove žene su često radile izvan kuće kao bi pripomogle u izdržavanju porodice. Njihovi muževi bi takođe želeli sina da nastavi porodično ime, a ako je to bila seoska porodica, da bi pomagao u seoskim poslovima.

Međutim, sigurno su postojale razlike između viših i nižih rimskih klasa: žene iz viših klasa su imale više dece.

Žene nisu imale izbora da li žele da imaju decu ili ne. Takođe nisu mogle da utiču na svoje muževe, ako bi oni odlučili da izopšte novorođenče. Mnoge novorođene devojčice su bivale izopštene iz svojih porodica, jer nisu mogle da produže porodično ime, a one su takođe zahtevale i miraz kada bi se udavale. Eva Kantarela u ”Pandorinim ćerkama”, navodi:

Najranija moć koju je otac mogao da ispolji nad filias familias nije bilo izopštenje. Pri rođenju, pri vrlo simboličnom običaju, novorođenčad, muška i ženska – su polagana pred noge oca. On bi – bez objašnjenja ili opravdanja – priznao dete kao svoje, time što bi ga podigao, ili odbacio, ostavljajući ga gde jeste. Prihvaćeno dete bi postajalo član familia; nepriznato dete je bivalo bacano u reku da umre od gladi.

Većina odbačene dece bile su devojčice, ali neka su bila i bolesni i slabački dečaci. Na Oxyrhynchus Papiri, pismu muža ženi sadržane su instrukcije da ako je beba muško da ga zadrži, a ako je žensko da je odbaci. Bilo je tako jednostavno. Ova praksa odbacivanja je značajno umanjila žensku populaciju, kao i nipodaštavanje devojčica. Avgust je bio toliko zabrinut zbog smanjenja rimske populacije, naročito aristokratije, da je uveo i Julijanske zakone u 18. godini pne. i Papia-popeanske zakone u 9. godini pne.. Ovi zakoni su predviđali kazne za celibat i neženstvo i nagrađivali brak i rađanje dece. Nijedan zakon međutim nije pomogao da se značajno poveća populacija Rima.

Mozaik prikazuje Rimljanke tokom rekreacije

Iako je primarna uloga žena u antičkom Rimu bila rađanje dece, žene su imale i važan doprinos u podizanju dece. To se veoma razlikuje od atinske tradicije koja je stavljala i kulturni i obrazovni aspekt odgajanja dečaka isključivo u ruke muškaraca. U rimskom svetu, žene su ohrabrivane da uče svoju decu rimskoj kulturi. Kada bi dečaci porasli, maka bi trošila svoje vreme i novac za napredovanje u njihovoj političkoj karijeri. Čak su i devojčice dobijale ovu vrstu kućnog obrazovanja, jer se od njih očekivalo da tome uče svoju decu jednog dana. U Elementima govorništva, Kvintilijan navodi da je Kornelija, majka Tiberija i Gaja Graha, igrala odlučujuću ulogu u njihovom obrazovanju. Rimske žene su imale decu, ali nisu bile isključivo ”oruđa za reprodukciju” – one su ”takođe bile osnovno sredstvo u prenošenju kulture… i njihov posao je bio da ih pripreme da postanu cives romani…” Koga su one pripremale da postanu rimski građani? Da li je samo muškarcima davano pravo građanstva, kao što je bilo vekovima u Atini. To je teško pitanje da bi se dao odgovor.

U uvodu knjige Kako su to radili Rimljani, Džo-En Šelton razmatra kako su Rimljani ”preduzeli izuzetnu akciju dodeljivanja rimskog građanskog prava svakoj slobodnoj osobi u okviru granica Rimskog carstva.” Ne izgleda da su žene bile isključene. U knjizi Žene i politika u antičkom Rimu, Ričard A. Bauman kaže da je ”javni položaj žena bio tako nepoželjan da se čak sumnja da su uopšte bile rimski građani. Ove sumnje su neosnovane…” Tako, izgleda da su one imale bolji položaj od atinskih žena, koje nisu smatrane građanima. One su ipak imale nešto zajedničko: ni jednim ni drugim nije bilo dozvoljeno da glasaju ili da učestvuju u političkim aktivnostima. To se pre svega odnosi na period Republike, budući da su kraljevi imali završnu reč tokom Kraljevine, a da je to za vreme Carstva imao car. U vreme Avgusta, razlike su počele da se gube. Uprkos zakonima, natpisi otkriveni u Pompeji iz I veka pne. dokazuju da su žene imale udela u politici. Primer, napisan na strani jedne kuče kaže ” Nimfodot, zajedno sa Kaprasijom vas mole da glasate za Markusa Cerinusa Vatiju za edilstvo” Drugi, nađen na zidu vinarije, kaže: ” Kaprasija skupa sa Nimfijusom, njeni susedi takođe, vas mole da glasate za Aulusa Vecijusa Firmusa za edilstvo; on zaslužuje tu službu.”

Žene su imale više od prolaznog uticaja na politiku mnogo pre nego što su Rimljani uveli Opijske zakone. Ovi zakoni su zabranjivali ženama da kupuju luksuzne predmete, kao što su nakit ili skupa odeća – one nisu mogle da kupe ništa što je koštalo izvesnu sumu novca. Vlada je osetila da bi na taj način bilo više novca da bi se suprotstavili Hanibalu. Žene su se pomirile sa ovim, jer su htele da daju svoj doprinos u ratnim naporima, ali 20 godina kasnije, one su pokušale da izdejstvuju da se ovi zakoni ukinu. Livije, u svojoj Istoriji Rima, objašnjava kako su žene pohrlile na Forum, gde je bilo zasedanje u toku. One su pokušale da ubede svoje muške rođake da glasaju protiv ovih zakona. Jedan od oponenata protiv ukidanja nam daje uvid o tome šta su neki muškarci mislili o ovom incidentu. Marko Porcije Katon se čudi ” kakvo je to ponašanje, jurnjava i blokiranje ulica i razgovori sa muževima drugih žena?… nije ispravno, čak ni unutar vaše kuće da se pitate koji će ovde zakoni biti prihvaćeni ili odbačeni.” Zakon je ukinut i žene su odnele pobedu. To je pokazalo da su one moćnije po brojnosti. Ne može se ni zamisliti skandal koji je to izazvalo unutar porodica. Ovaj incident pokazuje koje su još stvari bile izvan domašaja žena. Gde su one mogle ići, kada bi napustile svoju kuću?

Izgleda da su one redovno mogle posečivati rimska javna kupatila, budući da je kupanje ”bilo rekreacijska aktivnost koji su praktikovali ljudi svih uzrasta, polova i socijalnih klasa.” Obično su postojala odvojena kupatila za muškarce i žene, ali ako ne, žene su se kupale ujutru, a muškarci popodne. To je bio sastavni deo života većine Rimljana, a za više klase to su takođe bile i večernje zabave. Žene su mogle pratiti svoje muževe na ovakvim događajima, koje su mogle varirati od krajnje uobičajenih do divlje fantastičnih kao što je ona koju lik Trimalhio predstavlja u Petronijevoj knjizi Satirikon.

Žene su takođe mogle učestvovati na verskim svetkovinama, kao što su Ambauralije i Luperkalije. Žene su takođe mogle prisustvovati na događajina u amfiteatru kao što su gladijatorske borbe i cirkusi. Čak postoje dokazi da su se i žene borile kao gladijatori, ali nije im bilo dozvoljeno da se pojave na sceni kao glumci. Ovidije savetuje muškarce da su trke konja pravo mesto za upoznavanje žena, što je takođe dokaz da su i njima mogle prisustvovati. Veoma je intrigantno da su rimske žene sa tako malo zakonskih prava mogle imati tako puno lične slobode. Rimske žene svakako nisu bile izolovane kao što je to bio slučaj u Grčkoj. Sara Pomeroj, u knjizi Boginje, prostituke, žene i robovi, ukazuje da ”su rimske žene bile uključene u svoju kulturu i da su bile u mogućnosti da utiču na društvo…rimske žene su večerale sa svojom muževima i posećivale zabave, igre i priredbe.” Eva Kantarela takođe zapaža slično:

Rimljani nisu smatrali da bi žena trebalo da bude zatvorena u specijalni deo kuće i da bi trebalo da im bude zabranjeno da večeraju sa muškarcima ili da idu na ulicu. Verovatno slobodoumnost Rimljana prema njihovim ženama nije bila slučajna. Obzirom da su imale svoje obaveze, žene su na neki način morale da budu deo života svojih muškaraca kako bi prihvatile njihove vrednosti i postale bolji prenosioci istih.

Postojala je dihotomija u životu rimskih žena. One su imale neke lične slobode, ali nisu imale pravo na individualnost i lični izbor. One su bile pod neprestanim nadzorom svojih očeva, muških rođaka, muževa, koji su ih redovno ljubili u usta da bi se uverili da nisu pile vino. Pijenje vina je bilo striktno zabranjeno rimskim ženama i za to su mogle biti kažnjene smrću. U knjizi Značajna dela i izreke iz I veka, Maksimus

kaže kako je Egnacije Metelus prebio svoju ženu zato što je pila vino. Verovalo se da vino žene tera na preljubu, koja je bila tako uobičajena, budući da je toliko brakova sklapano iz političkih i ekonomskih razloga, a ne iz ljubavi ili strasti. Žene za koje bi se utvrdilo da su učinile preljubu mogle su biti osuđene na smrt od strane svojih očeva ili čuvara. Žene su se često udavale za muškarce koji su bili znatno stariji od njih. One su se udavale za bilo koga, onako kako im je to bilo naređeno.

Još jedno kontrolno sredstvo korišćeno protiv rimskih žena je bila praksa ne dozvoljavanja da imaju lično ime. Umesto toga, žene su uzimale srednje ime oca, ili nomen, u ženskom rodu. Na osnovu imena žene bilo je moguće saznati ko joj je otac i na taj način i njen položaj u društvu. Žene su bile deo svoje porodice i nisu imale sopstveni identitet. Njihovi očevi su imali apsolutnu kontrolu nad njihovim životima i mogli su ih čak prodati u ropstvo i primorati na brak ili razvod. Neke žene su bile primorane na razvod zato što su im njihovi očevi našli bolju priliku. Ako su imale decu prilikom razvoda, žene su bile primorane da ih napuste. Kada bi brak bio poništen, žene nisu imale nikakva zakonska prava nad decom i često ih nikad više ne bi videle. Brakovi su često bili bez manus-a, što je značilo da bi otac zadržavao imanje svoje ćerke i da bi mogao da upravlja njenim imetkom.Brak sa manus-om bi davao moć nad ženom njenom mužu, kao i posedovanje njenog imetka. U svakom slučaju, rimskim ženama nije bilo dozvoljeno da čine bilo šta sa sopstvenim novcem, budući da je lično bogatstvo značilo i moć. Naravno, bilo je nekih izuzetaka. Majke su mogle da troše svoj novac na političku karijeru svojih sinova i njihovo obrazovanje. Takođe se može pročitati da je Ciceronova žena, Terencija, koja je imala lično bogatstvo sama kupovala zemlju. Ovo je bilo iz tog razloga što je imala vrlo popustljivog čuvara, koji je dao svoju saglasnost. Izgledalo bi da su žene sa bogatstvom imale veću moć nad svojim životima, ali to je u velikoj meri zavisilo od njihovog oca, čuvara ili muža. Od žena se očekivalo da imaju zakonskog čuvara, jer nisu smatrane dovoljno pametnim da rade u svom najboljem interesu. Kada je Kornelija, majka braće Grah ostala udovica, ona je odbila da se ponovo uda i kao rezultat je mogla da donosi vlastite odluke, ali to je bio veoma redak slučaj. Jedina stvarna moć koju je većina žena mogla imati su njihovi lični odnosi unutar kruga svojih prijatelja i porodice. Žene su morale da znaju svoje mesto, da ostanu skromne i neumorne, odane i pokorne svojoj porodici, emocionalno, fizički i finansijski. To su muškarci Rimljani tražili od svojih žena.

Mi nikad nećemo saznati šta su žene antičkog Rima mislile o svojem inferiornom društvenom položaju ili o toliko slojeva podvojenosti koji su postojali između njih i rimskih muškaraca. Antički rimski svet je bio veoma patrijarhalna kultura, gde su muškarci držali sve pozicije moći. Žene i deca zapravo nisu imali mnogo prava. U stvarnosti, život mora da je bio težak za većinu ljudi u Rimu s obzirom na sve ratne godine i osvajanja. Život nije bio lak za bilo koga. Iako Rimljani nisu bili pioniri u društvenoj jednakosti, njihova civilizacija je imala veliki uticaj na mnoge muškarce i žene kasnijih perioda.