|
INFO
RAR 417 KB
Izvod iz knjige
Ne, necu se vratiti. Otisao sam jos pre dvanaest
godina, a ovde, u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Vidite onog
beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja zena ga je rodila
kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime;
oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori
celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke,
dosta je bistar. Vec cetiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom,
burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa
svojima - on ima cercicu i sincica - slao na more. A kako bih inace objasnio
zasto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija citavo jedno
more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije
bio na moru. I ja kad podjem, oni kazu: "On je otisao na svoje more. On
ne moze bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre cetiri godine zena i ja
smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan
grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam ziveo medju dusanovackim
kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije jos sasvim
gotova zato sto se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nesto oko
nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek sto
se jedan sneg skine, vec pocinje da se sprema drugi. Leta, onog naseg,
tako reci i nema. I uvek se nadje nesto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kazem, volim
i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima
i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu
pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve
godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam
sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaze: "Kad smo ono letos bili u nasoj
Jugoslaviji..."
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu.
I rekao sam joj: "Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te." Ali u pocetku nismo
mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno,
jos za to nije kasno, jos ona moze da rodi. I ako bih navalio, rodila bi
ga. Ali onda sam pomislio: mozda bih bar tog straha mogao da je postedim?
I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?" Ona kaze: "Ne znam
cega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ces me ostaviti. Znas sta
mi je lekar jos onda bio rekao. A meni je sada vec trideset i cetiri."
"Pa, u redu", rekao sam. "Mozda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam
je nas Arne. Ako se ti slozis." A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da
nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo
mozda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam
zvezda. Lomile su se oko toga koja ce vise da trza na mene. I pravile sebi
reklamu ako bi isle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Sampionom", govorile bi.
A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest
godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije
nista strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da
ce to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar,
volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju cak ni ne varam. Valjda sam
omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale
blesave zene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kucu! Zasto
ne brises noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo
s tvojim sindikatom!" I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji
isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da
postuje nase. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko cega.
Otkako sam otisao, medjutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam
cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci
neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne
dira. cuti i sama. Nije to za zenu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i
to podnese. A kad me prodje, onda mozemo po starom. I, mada takve stvari
ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad
neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem.
A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna,
sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome
u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi
volimo nasa Jugoslavija." I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom
i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se
malo ne snadje. I kad nas je prosle godine jedan takav bio pokrao - nista
strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec:
eto kakvi smo! - ona mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao,
jadnik. Mi cemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi
se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo
za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz.
Kriv sam, sta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je
sindikat veoma jak. "On", kazu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima
pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku
ne mozemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kazem, nisam imao pravo,
a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao:
svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kazem: "Sta se,
bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji
djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A
ne", kazu oni. "Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato sto
si sindikalista. A uz to ti si jos bio i bolestan! Mi to mozemo i da dokazemo!
Ne smeju zbog toga da te otpuste."
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio.
Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju
kako urlicemo nase pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo citavi.
'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to
mozes da budes, i imas pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred.
A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu
dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju.
Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li ucinio nesto drugo?
Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije jos i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. cak su i neke sindikalne novine
pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kazu, bio bolestan.
Dosao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kazem mu ja, "niti sam bio bolestan
niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci cu drugi
posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaze: "Kazes
da si kriv. A ja tebi opet kazem da mi to ne mozemo da razumemo. Kako mozes
da budes kriv? Ne mozes da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred
radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki
klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje
da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda,
onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu zena
i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko
odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati
kao da se nista nije ni desilo, onda to stvarno niko zivi ovde ne moze
da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato sto ne
mozemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao
nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih vec
imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju,
nemoj ih zadrzavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao
na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog
boksa. Treniram fabricki klub. A osim toga, radim i ono sto u Jugoslaviji
nikad nisam ni pomislio - u sindikatu. Kad smo se burazer Vlada i ja pre
tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispricao, on se prosto upisao od
smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za sta drugo osim za cure nisam znao; i
za boks, dabome.
Kod kuce, naravno, imam nase ploce. Ali tamo ne
volim da ih slusam. Rastuzim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge.
On, moj sin, izgleda, voli ih. U pocetku ih je pustao da bi, valjda, meni
ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zazelim, dolazim ovamo. Malo mi
je lakse otkako ovde ima nasih. Gotovo sest godina bio sam jedini Jugosloven
u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo seststo. Kad su poceli da dolaze,
ocima nisam mogao da verujem. I - ovde malo zvalavimo po naski, malo pevamo
po naski i malo placemo po naski. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dodjem - kao nekakav drveni
advokat. Kazujem im kakvi su svedski zakoni: na sta imaju pravo, na sta
nemaju; prevodim im kad im sta zatreba; ovaj klub, tu prostoriju, svedski
sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih sam u fabrici u kojoj
radim zaposlio; kad se pripremaju one nase priredbe, ja im za folklor obezbedjujem
narodne nosnje: i to pozajmljujem od Svedjana; njihove su muske nosnje
slicne slovenackim: snalazimo se kako umemo. I tako, cesto sam ovde. Cesto
sam ovde, i sacekujem one koji dolaze, ispracam one koji odlaze. A oni
dolaze, i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smracim, Inge
i Arne hodaju oko mene na prstima. "Inge", tada kazem mojoj zeni, "Inge,
srce mi puca." A ona kaze: "Vidim, Ljuba." U pocetku je strahovala da cu
otici; unastrahovala se, jadnica, pored mene. "Ti, ces, Ljuba", kaze, "jednom
otici od nas. Sesces na voz, i ostavices nam tvoja kola i tvoju kucu, i
neces se vratiti. Ostavices nam kola i kucu umesto sebe. A sta ce nama
kola i kuca umesto tebe?" "Ne budi luda", kazem ja njoj; a ona mi jos ne
veruje. "Ne budi luda, nikud ja necu otici. Nikud ja bez tebe i Arnea necu
poci." I, kazem, u pocetku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da
bude; proci ce me. I kad me vidi takvog, srpski mi kaze: i ona se uci da
govori srpski: "Pa, Ljuba, idi malo u tvoja Jugoslavija. Sverije je dobar,
ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u nasa Jugoslavija."
- To nasa Jugoslavija ona kaze zato sto svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo
dvojno drzavljanstvo, i svedsko i jugoslovensko. To sam takodje sredio.
- A ja joj kazem: "Ti, Inge, kao da si se na Dusanovcu rodila."
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplacenog odsustva
- i oni su na to navikli, pa mi vise ne prave pitanje - i sednem u kola,
pa po tri dana i tri noci vozim kao lud. Ja sam, inace, pazljiv, oprezan
vozac, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom
samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dodjem do austrijske i nase granice,
zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam - jedanput
sam tako sesnaest sati prespavao - obrijem se, presvucem. I, polako, predjem
preko granice.
Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor
- nize da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pricam - zastanem
i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore,
gledam oko sebe i - slusam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro zvalave po
naski, nista se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeci iz kola, presedim po pola sata,
ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj
pumpi napunim rezervoar benzinom. Zatim predjem austrijsku granicu, zastanem,
pa iz dovoda natocim po punu saku. Trljam ga, njusim: i on mi mirise na
Jugoslaviju. Namazem se po licu, po kosi, po grudima...
Kuci se vratim umoran kao kuce. A moja zena mi kaze:
"Ti si se, Ljuba, podmladio."
A o tome kako sam dosao ovamo, o tome joj ne pricam.
Sta ce njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To cu sam nositi.
To je moja stvar.
Kao klinca, mene su mangupi na Dusanovcu zvali Ljuba
Vrapce. To je zato sto je keva htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me
naucila da kitu zovem vrapce. I u skolu sam vec isao, a tako sam je zvao.
Mangupi culi - i eto ti ..........
|
|
