Isus Hrist čovek – da li su materijalni dokazi održivi?

Isus Hrist je najslavniji čovek koji je ikad živeo, ali ko zna da li je on zaista živeo?

Većina istoričara teologije, hrišćanskih, pa tako i ne-hrišćanskih, veruju da je Isus Hristos zaista hodao Zemljom. Oni izvlače taj zaključak iz tekstualnih dokaza u Bibliji, međutim, pre to čine na taj način, nego na osnovu čudne kolekcije relikvija kojima se paradira kao fizičkim dokazom u crkvama širom Evrope. To ne čine iz tog razloga što fragmenti teksta ispisani na komadima pergamenta ne podupiru mnogobrojne parčiće drveta koji navodno potiču od krsta na kome je Isus raspet, te nijedan od fizičkih dokaza o Isusovom životu i smrti ne može da izdrži naučno preispitivanje.

Sveta oprema ( relikvije)

U dokumentarnom filmu pod nazivom ”Ekseri sa Krsta” prikazanom 20. aprila na History Channel-u, autor filma, Simcha Jacobovici, nam priča priču o dva eksera, navodno otkrivena u 2000 godina staroj grobnici u Jerusalimu. On iznosi brojne dokaze koji izgleda upućuju na to, da su ovim zarđalim relikvijama prikucali Isusa Raspeće Isusa Hristaza krst. Neki veruju da je grobnica u kojoj su ovi ekseri pronađeni pripadala jevrejskom prvosvešteniku Kajafi, koji je predsedavao Isusovom suđenju, sudeći po Novom Zavetu. ”Ako sagledate celu priču – istorijsku, tekstualnu i arheološku – izgleda da sve one upućuju da su ova dva eksera bila deo Raspeća”, Jacobovici kaže u filmu. ”I kako je Kajafa jedini povezan sa Hristovim raspećem, saberite dva i dva i ispašće da su to upravo ovi ekseri.” U svojoj najavi novog filma, Rojters se je objavio da je većina eksperata i naučnika koje su kontaktirali ocenilo slučaj autora ovog filma kao neosnovan i nazvali ga pribavljačem publiciteta. Ispostavilo se da su ”pribavljači publiciteta” prepuni priča, kada se dođe do svetih predmeta. Godine 1911., engleski naučnik koji je proučavao liturgiju, Herbert Thurston, izbrojao je sve eksere za koje se u to vreme verovalo da su bili korišćeni pri Isusovom raspeću. Iako su samo 3 ili 4 eksera ( tačan broj je otvoren za debatu) upotrebljena da drže Isusa na krstu oko 30. godine n.e., 1911. je bilo poštovano 30 svetih eksera u riznicama širom Evrope.

Ekseri sa Hristovog raspećaU odrednici u Katoličkoj enciklopediji, Thurston i sam jezuita, ponudio je objašnjenje za višak predmeta. ”Verovatno je većina počela sa propovedanjem da su to faksimili koji su bili u dodiru ili su bili načinjeni od nekog drugog eksera za koji se tvrdilo da je bio drevan. Bez svesne podvale od strane bilo koga, veoma je lako da imitacije na ovaj način, počnu za veoma kratko vreme da se smatraju za originale. Slično tome, toliko je parčića drveta sa ”pravog Krsta” – krsta na koji je Isus bio raspet –raspršeno po celoj Evropi, da bi mogli da napune brod, sudeći prema slavnoj izreci teologa iz 16. Veka, Džona Kalvina: ”Ne postoji ni jedna opatija tako siromašna a da nema primerak. Na nekim mestima, postoje veliki fragmenti, kao u Svetoj Kapeli u Parizu, u Poitier-u i u Rimu, za koje se kaže da bi dovoljno veliko raspelo moglo da se napravi od njih. Ukratko, kada bi se svi komadi sakupili na jedno mesto, bilo bi moguće natovariti čitavu baržu. Sa druge strane Jevanđelje svedoči da je krst bio toliki da ga je mogao poneti jedan čovek.”

Srednjevekovna tradicija: Prikaz Isusove smrti u Italiji
..

Biblijski prekrivači

Torinski pokrov

Torinski pokrov

Verovatno najpoznatija religijska relikvija na svetu, je Torinski Pokrov, za koji se veruje da je u njega bilo umotano telo Isusa Hrista nakon smrti. Četrnaest stopa dug i četiri stope širok laneni prekrivač, koji nosi sablazni otisak ljudskog tela, poštuju milioni hodočasnika u katedrali u Torinu, u Italiji. Ali, sa stanovišta nauke, Torinski Pokrov je falsifikat. Radiokarbonsko datiranje pokrova je otkrilo da on ne potiče iz vremena Isusa Hrista, već iz 14. veka; slučajem, upravo tada se on po prvi put pojavljuje u istorijskim izvorima. U dokumentu napisanom 1390., biskup Pierr d’Arcis od Francuske tvrdio je da je slika Isusa na tkanini bila ”atraktivno naslikana”, činjenica koju je ”potvrdio umetnik koji ju je naslikao”. Danas, Katolička crkva zvanično ne smatra Torinski Pokrov autentičnim, ali ipak, mnogi vernici, uključujući i papu Benedikta su se izjasnili da oni lično veruju u njegovu svetost. Slična relikvija je Sudarijum iz Ovieda, tkanina sa mrljama od krvi u koju je, pretpostavlja se, bila uvijena Hristova glava kada je preminuo i koji zauzima počasno mesto u katedrali u Španiji još od 718. godine. Krv na Sudarijumu je AB tipa, uobičajene na Bliskom Istoku, ali ne i u Evropi, što navodi mnoge da veruju da krv pripada Hristu. Ipak, prema Joe Nickell-u i njegovoj knjizi ”Hristove relikvije” (University Press, Kentucky, 2007), Sudarijum je datovan pomoču C 14 više puta u 695. godinu, ne mnogo pre nego što se pojavio u Oviedu.

Sveti svici

Jedan od najvažnijih arheoloških nalaza koji zaista potiče iz Isusovog vremena, može ili ne može da obezbedi dokaz o njegovom stvarnom postojanju, u zavistnosti od toga koga pitate za mišljenje. Svici sa Mrtvog mora, obimna kolekcija dokumenata na pergamentu i papirusu, nađenih u pećini u Izraelu 1940-tih, napisani su negde između 150. g. pne i 70 g. ne. Na jednom mestu, svici upućuju na ” učitelja pravednosti”. Neki kažu da je taj učitelj upravo bio Isus. Drugi, protivno tome tvrde da bi to mogao biti bilo ko.

Jedan od svitaka sa Mrtvog mora, svitak ” Zakoni Tore”, govori o religijskim instrukcijama za pripadnike jevrejske vere i obuhvata jevrejski kalendar, religijske zakone (koji se nazivaju halkahot), kao i informacije o Hramu i ritualima koji su se obavljali u njemu.

Hristova kruna

Pre nego što je Isus bio raspet, Jevanđelja kažu da su rimski vojnici stavili bodljikavu krunu na njegovu glavu ismevajući njegov suverenitet. Mnogi hrišćani veruju da ovaj bodljikavi predmet, simbol torture i dan danas postoji, ali rasparčan u komade po celoj Evropi. Jedan skoro potpun venac se čuva u katedrali Notr-Dam u Parizu. Dokumentovana istorija bodljikave krune iz Notr-Dama može da se prati unazad 16 vekova – impresivno poreklo – ali se ne može pratiti do 30. g. ne.. Nadalje, kako ističe Nickell, kruna iz Notr-Dama je venac ispleten od žbunja i uopšte nema trnje.

Šta kaže sama Biblija?

BiblijaNajbolji argument u prilog tome da je Isus zaista nekada živeo, daje naravno sama Biblija. Za sinoptička jevanđelja po Mateju, Marku, Luci i Jovanu, naučnici smatraju da su napisana od strane četiri Hristova učenika u decenijama nakon njegovog raspeća. Postoje i druga jevanđelja, koja nikad nisu kanonizirana, ali koja su napisali savremenici bliski Isusu. Mnogi detalji se razlikuju u pogledu Isusovog života i smrti, ali postoje i mnoga poklapanja i tokom vekova pažljive analize naučnici su došli do opšte slike o Isusu, čoveku.

”Mi zaista znamo neke stvari o istorijskom isusu – manje nego što to pojedini hrišćani misle, ali više nego što to smatraju skeptici”, rekao je Marcus Borg, eminentni stručnjak za Bibliju, profesor religije i kulture u penziji sa Univerziteta u Oregonu.”Iako samo par knjiga, nedavno izdatih, tvrde da Isus nikad nije ni postojao, dokazi o njegovom postojanju su toliko ubedljivi za veliku većinu naučnika, bilo da su hrišćani ili ne-hrišćani.”

Dole izložen opis, izvučen iz jevanđelja, potvrdila bi većina istoričara, rekao je Borg. Isus je rođen nesto malo pre 4. godine pne. i odrastao je u Nazaretu, malom selu u Galileji, kao pripadnik seljačke klase. Isusov otac je bio drvodelja, te bi i on postao isto, što znači da je njegova porodica u nekom trenutku verovatno ostala bez zemlje. Isus je odgajen kao Jevrej i on je ostao Jevrej tokom čitavog svog života; on nikada nije nameravao da stvori novu religiju. Pre bi se moglo reći da je on video sebe kako dela u okviru Judaizma. On je napustio Nazaret kad je odrastao i sreo proroka Jovana, koji ga je krstio. Tokom njegovog krštenja, Isus je verovatno doživeo neku vrstu božanske vizije. Nedugo zatim, on je otpočeo sa javnim propovedanjem sa porukom da će se svet pretvoriti u ”Kraljevstvo Nebesko”. On je postao zapažen učitelj i prorok, kao i iscelitelj: postoji više priča o Isusu kao iselitelju, nego o bilo kojoj drugoj osobi u jevrejskoj tradiciji. Osudila ga je na pogubljenje rimska vlast, a njegovi sledbenici su ga ”osetili” nakon njegove smrti. Jasno je, kaže Borg, da su oni imali vizije Isusa, budući da su ga poznavali tokom njegovog istorijskog života. Tek nakon njegove smrti, oni su objavili da smatraju isusa ”Gospodom” ili ”Božijim Sinom”.