Ljudska evolucija: dugačak i krivudav put do modernog čoveka

Piše: Chris Stringer, The Observer. Poreklo naše vrste je bilo budilo maštu hiljadama godina i stvorilo je čitav niz mitova o stvaranju koji su zabeleženi u raznim kulturama. Line, veliki klasifikator živih bića, nadenuo nam je ime Homo sapiens ( što znači ”pametni čovek”) i naše visoke i zaobljene lobanje nas definitivno čine drugačijima, kao i naši mali nadočni luci i brade. Takođe, nas čini osobitim i naš jezik, umetnost i složena tehnologija.

Pitanje je: gde su se ove odlike razvile? Gde se nalazi otadžbina čovečanstva? U pogledu naših najranijih predaka, za odgovor se generalno prihvata da je to bila Afrika. Upravo tamo su naši preci, nalik čovekolikim majmunima počeli da obitavaju u savanama. Međutim, nastavlja se snažna debata ako toga da li je to i prvobitno mesto rođenja naše vrste. Pre četrdeset godina, niko nije verovao da su moderni ljudi mogli poticati iz Afrike. U nekim slučajevima ova ideja je poticala iz izbledelih rasisitičkih predstava. Na primer, 1962. američki antropolog Carleton Coon je tvrdio da je ”ako je Afrika bila kolevka čovečanstva, ona je bila samo nevažno obdanište. Evropa i Azija su bile naša Osnovna škola.”

Neslaganje je delimično nastalo zbog nedostatka dobro datovanih fosilnih i arheoloških ostataka. U narednim godinama, međutim, ja sam bio privilegovan da budem uključen u sakupljanje podataka – fosilnih, hronoloških, arheoloških i genetičkih – koji su pokazali da je naša vrsta zaista imala skorašnje afričko poreklo. Ali kao što pokazuju poslednji dokazi, ovo poreklo je bilo kompleksno i u mojoj novoj knjizi, ” Poreklo naše vrste”, ja sam pokušao da pojasnim šta znači biti čovek, kao i da promenim percepciju o našoj vrsti.

Homo neanderthalensis

Ja sam bio fasciniran drevnim ljudima nazvanim Neandertalci, još kao desetogodišnjak, a 1971., kao 23- godišnji student, otišao sam iz Londona na četvoromesečno istraživačko putovanje po muzejima i Institutima u 10 evropskih zemalja da sakupim podatke o oblicima lobanja Neandertalaca i njihovih evropskih naslednika modernog izgleda, Kromanjonaca. Moj cilj je bio da proverim tada popularnu teoriju koja je zastupala viđenje da su Neandertalci i ljudi nalik njima u svakoj oblasti drevnog sveta bili preci ljudi koji žive u toj oblasti danas. Imao sam skromnu stipendiju, tako da sam vozio moja stara kola, spavao u njima, kampovao ili noćivao u hostelima – u Belgiji sam čak proveo jednu noć u sloništu za beskućnike. Preživeo sam svađe na graničnim prelazima i dve pljačke, ali do kraja mog puta od 7500 km, sakupio sam jednu od najvećih zbirki podataka o Neandertalcima i merama ranih modernih lobanja, koja je postojala u to vreme.

Tokom naredne tri godine dodavao sam podatke o drugim drevnim i modernim uzorcima i rezultati su bili jasni: Neanderatalci su razvili svoje sopstvene specijalne karakteristike i nisu izgledali kao preci ni Kromanjonaca, niti bilo kojih savremenih ljudi. Problem je bio: gde se naša vrsta razvila? Godine 1974., ja nisam bio u stanju da kažem, ali preuzimanjem mesta u Muzeju prirodne istorije, mogao sam da nastavim sa istraživanjem. Moje istraživanje je otkrilo pretpostavke, a moj rad se tokom naredne decenije – skupa sa nekolicinom drugih istraživača – fokusiralo na Afriku kao moguću domovinu naše vrste. Mi smo ostali izolovana manjina do 1987., kada su Rebecca Cann, Mark Stoneking i Allan Wilson objavili svoj članak ”Mitohondrijska DNK i ljudska evolucija.” To je pruzrokovalo da sa moderno ljudsko poreklo nađe na naslovnim stranicama novina širom sveta po prvi put, jer se pokazalo da maleni i osobeni deo našeg genoma, koji se nasleđuje jedino sa majke na čerku, potiče od afričkog pretka koji je živeo pre 20 000 godina. Ta žena je postala poznata kao Mitohondrijska Eva.

Homo heidelbergensis

Usledila je polemika, jer su se antropolozi prepirali oko posledica po ljudsku evoluciju. Nakon toga teorija ”izvan Afrike” – ili kako je ja obično nazivam ”model skorašnjeg afričkog porekla” zaporeklo naše vrste je preuzela primat. Moja verzija je opisivala sledeću pozadinu. Drevna vrsta, Homo erectus je preživela u Istočnoj Aziji i Indoneziji, ali se razvila u Homo heidelbergensis u Evropi i Africi. ( Ova poslednja vrsta je dobila svoj naziv po 600 000 godina staroj viličnoj kosti nađenoj u Nemačkoj 1907. godine). Potom, pre oko 400 000 godina H. heidelbergensis je doživeo evoluciono razdvajanje: severno od Mediterana on se razvio u Neandertalce, dok se na jugu, u Africi, on razvio u nas, moderne ljude. Konačno, pre 60 000 godina Homo sapiens je počeo da napušta Afriku i do pre 40 000 godina, sa prednostima složenijih oruđa i ponašanja, raširio se u Aziju i Evropu, gde je zamenio Neandertalce i druge arhaične vrste ljudi izvan Afrike. Drugim rečima, ispod naše kože, svi smo mi Afrikanci.

Ipak, sa tim se ne slažu svi naučnici. Jedna grupa je nastavila da podržava ideju o multiregionalnoj evoluciji, redigovanu verziju ideje iz 1930-tih. Ona je predpostavljala duboke, paralelne linije evolucije u svakoj naseljenoj oblasti Afrike, Evrope i Azije, koje se pružaju od lokalnih varijanti H. erectusa do živih ljudi koji danas nastanjuju te oblasti, Te linije se nisu račvale tokom vremena,od momenta kada su bile spojene ukrštanjem širom drevnog sveta, tako da su moderne odlike mogle postepeno da se razvijaju, šire i akumuliraju, pored dogoročnih regionalnih razlika kao što su oblik lica i veličina nosa.

Drugačiji model, poznat pod nazivom ”model asimilacije”, uzima u obzir nove fosilne i genetičke podatke i daje Africi ključno mesto u evoluciji modernih odlika. Ipak, ovaj model predpostavlja postepenije širenje tih odlika iz Afrike nego što to čini moj. Neandertalci i arhajski ljudi nalik njima su bili asimilovani kroz široko rasprostranjeno ukrštanje. Zbog toga, evoluciono uspostavljane modernih odlika je bio više prouzrokovan mešanjem nego iznenadnom smenom vrsta.

Ko je u pravu? Genitički podaci su nastavili da se nagomilavaju tokom 1990-tih, u prilog skorašnjem afričkom modelu porekla, kako od recentne ljudske populacije, tako i od fosila Neandertalaca. Nedavna velika poboljšanja u otkrivanju i analizi drevne DNK su proizvela još više informacija, od kojih su neke bile iznenađujuće. Fosilni fragmenti iz Hrvatske su otkrili skoro celokupan genom Neandertalaca, obezbeđijući opsežne podatke koji su obećavali uvid u njihovu biologiju – od boje očiju i tipa kose do oblika lobanje i funkcija mozga. Ovi poslednji rezultati su u velikoj meri potvrdili odvajanje od naše linije evolucije pre oko 350 000 godina.

Homo erectus

Međutim, kada je novi neandertalski genom detaljno upoređen sa savremenim ljudima sa raznih kontinenata, rezultati su doneli intrigantan obrt u našoj evolutivnoj priči: genomi ljudi iz Evrope, Kine i Nove Gvineje se nalaze nešto bliže neandertalskom poretku nego onih koji potiču iz Afrike. Tako da, ako ste iz Evrope, Azije ili sa Nove Gvineje, vi možete da imate 2,5% neandertalske DNK u svom genetskom kodu. Najverovatnije objašnjenje za ovo otkriće je da suse preci današnjih ljudi iz Evrope, Azije i sa Nove Gvineje ukrštali sa Neandertalcima ( ili bar sa populacijom koja je imala komponentu neadertalskih gena), u Severnoj Africi, Arabiji ili na Bliskom Istoku, kada su napustili Afriku pre 60 000 godina. Taj drevni ljudski ”izlazak” je mogao obuhvatiti samo nekojilo hiljada ljudi, tako da je bilo neophodno prihvatanje samo nekoliko Neandertalaca u grupu H. sapiensa da bi došlo do genetskog efekta-koji je bio uvećan sa sve većim širenjem modernih ljudi – što je ostavilo traga posle nekoliko desetina hiljada godina.

Proboj u rekonstrukciji neadertalskog genoma se odrazio širom Azije u veoma posebnoj ljudskoj zajednici koja je postala poznata pod nazivom ”Denisovanci”. Fosilna kost prsta, stara oko 40 000 godina, nađena u pećini Denisova, u Sibiru, skupa sa velikim očnjakom, nije mogla da se pripiše nijednoj određenoj ljudskoj vrsti, iako je bio rekonstruisan veći deo njenog genoma. To je otkrilo prethodno neprepoznat azijski izdanak neadertalske linije, ali opet sa obrtom. Ovi Denisovanci su takođe povezani sa jednom linijom savremenih ljudi – stanovnicima Melanezije u JI Aziji ( i verovatno sa njihovim australijskim susedima). Ove grupacije nose oko 5% denovisijske DNK iz nekog drugog momenta ukrštanja koji se morao dogoditi kada su njihovi preci prolazili kroz Južnu Aziju pre više od 40 000 godina.

Gde dakle ova dodatna složenost i dokaz o ukrštanju Neandertalaca i Denovisanaca napušta moj omiljeni model o skorašnjem afričkom poreklu? Da li je on osporen u prilog multi-regionalnom modelu, kao što to neki tvrde? Ja ne mislim tako. Kao što smo videli, oko 1970. godine nijedan naučnik nije podržavao viđenje da je Afrika evolutivni dom modernih ljudi; ta regija je smatrana u velikoj meri nebitnom, sa klatnom naučnih mišljenja koja su naginjala ka ne-afričkom i neandertalskom modelu porekla. Dvadeset godina kasnije, klatno je počelo da se pomera u prilog afričkom poreklu, već kako su fosilni dokazi bivali ojačani jasnim signalima mitohondrijske DNK. Klatno se pomerilo još više na tu stranu sa dodatnim fosilnim, arheološkim i genetičkim podacima tokom 1990-tih.

Sada, dobijanje velike količine DNK podataka, uključujući neandertalski i denosovijski genom je zadržao i čak obrnuo kretanje klatna. Umesto toga mi smo u potrazi za mešovitim medolem o smeni i hibridizaciji vrsta. Ovaj dinamizam je ono što čini proučavanje ljudske evolucije tako očaravajućim.Suština nauke nije u tome da li ste u pravu ili ne, već u postepenom otkrivanju istine o svetu. Preovladava mišljenje da smo mi pretežno skorašnjeg afričkog porekla ( više od 90 % našeg genetskog koda). Da li međutim postoji poseban razlog za ovo razmatranje? Sve u svemu, preovladavanje Afrike u priči o našem poreklu ne obuhvata poseban evolutivni put, već je pitanje velikih naseljivih oblasti ovog kontinenta, koji je pružio velike mogućnosti za morfološke i bihevioralne razlike, kao iza razvoj genetskih inovacija i njihovog očuvanja. ”Modernost” nije paket koji ima poreklo u jednom jedinom afričkom vremenu, mestu i populaciji, već je sklop elemenata koji su se pojavili u različitim vremenima i mestima i koji su se postepeno prožimali da bi zadobili formu koju poznajemo danas.