S izbegličkih staza (sa slikama i kartom jugoistočne Francuske) - Aca Stanojević 1924 (sa posvetom)

Artikal: 17933 : Tezina: 0.22 kg

Zalihe: 0 u zalihama

Opis: Primerak sa posvetom autora generalu Petru Živkoviću, 1. izdanje, Beograd 1924, tvrdi naknad. povez, stanje vrlo dobro 4+, str. 183, ilustracije, ćirilica

0 RSD

Dodaj na listu

Primerak sa posvetom Ace Stanojevića generalu Petru Živkoviću i iz lične generalove biblioteke. Na naslovnoj strani pečat Živkovićeve privatne biblioteke.

Aleksa Stanojević – Aca (Knjaževac, 1852 — 1947) je bio srpski i jugoslovenski političar. Stanojević je jedan od osnivača Narodne radikalne stranke 1881. godine i protivnik režima Milana Obrenovića. Optužen za učešće u Timočkoj buni 1883. i u Čebinčevoj aferi 1894. godine bio je primoran da beži iz zemlje. Uz svog kuma, Nikolu Pašića bio je najistaknutija ličnost Radikalne stranke. Više puta biran je za narodnog poslanika i predsednika Narodne skupštine. Posle smrti Nikole Pašića 1926. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora i vođu stranke. Državni udar kralja Aleksandra i šestojanuarski režim 1929. godine nije podržao. Aca Stanojević umro je 1947. godine, sahranjen je u Knjaževcu uz najveće državne počasti.

S izbegličkih staza, sa slikama i kartom jugoistočne Francuske. Prvi izbegli đaci, Marselj, Azurna obala, Provans, Grenobl, Francuski pomen, Država Srba, Hrvata i Slovenaca.

Petar Živković (Negotin, 1. januar 1879 — London, 3. februar 1947) je bio srpski visoki oficir, jugoslovenski armijski general, političar i figura kraljevske diktature. Učestvovao je u obaranju dinastije Obrenovića. Organizovao je dvorsku oficirsku kliku Bela ruka, na čijem će čelu, kao jedan od podstrekivača Solunskog procesa, likvidirati Dragutina Dimitrijevića Apisa. Kao odani pristalica kralja Aleksandra bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Od 1931. bio je organizator, a od 1936. predsednik režimske reakcionarne političke grupacije Jugoslovenske nacionalne stranke. Od aprila 1941. bio je u emigraciji, kao pomoćnik ministra vojske u emigrantskim vladama. Posle rata je ostao u emigraciji, gde je i umro. Osuđen je na smrt s grupom Dragoljuba Mihailovića.