Istorija manastira Hilandara - Sava Hilandarac

“Istorija manastira Hilandara", napisana na nemačkom u Hilandarskim zidinama pre jednog stoleća, ima neobičnu sudbinu. Naručena je na sedamstogodišnjicu Manastira od Save Hilandarca, Čeha koji je veći deo života proveo zamonašen u manastiru Hilandaru. Iz neznanih razloga monografija, koju je preveo profesor Prve beogradske gimnazije Spira Kalik pre devet decenija stajala je u arhivama SANU sve do kraja prošle godine, kada ju je objavila Narodna biblioteka Srbije. Monografiju je priredio prof. dr Tomislav Jovanović, predavač na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Istorija manastira Hilandara sačinjena je u šest celina u kojima se opisuje život velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, prvoga srpskog arhiepiskopa, Tipik (ustav) manastira Hilandara. Potom su opisani okolina i imanje manastira Hilandara, manastirske crkve, Biblioteka i društvene prilike.

“Pri uređivanju manastirske biblioteke naisao sam na rukopis u kojem se, pored opisa života oca Simeona, nalazi i prepis Tipika. Po njemu se može dopuniti i sadržna izgubljenih originalnih listova", kaže u monografiji Sava Hilandarac, odnosno po svetovnom imenu Slavibor Brajer. Sudeći po kakvoći hartije, rukopis je napisan u 15. veku. Ova kopija razlikuje se od originala samo po nekim ortografskim izmenama, koje su morale neizostavno nastupiti tokom dva veka. Hilandarski tipik koji se navodi u monografiji kaže da manastir ne podleže ni crkvenim ni carskim zakonima, nego jedino svojoj zaštitnici “presvetoj Bogorodici i Bogu ocu". Manastirsku slobodu potvrđuju zlatne povelje vladareve, a “neka je svaki onaj proklet koji se usudi krnjiti tu slobodu".

U jednoj glavi Tipika objašnjava se izbor igumana koji se u manastiru Hilandaru vrši na naročit način, jer je vizantijski car Aleksije, darovao svoju palicu kao znak da se iguman može birati, a ne “tražiti potvrđenje" za uvođenje u dužnost.

Prema mišljenju profesora Tomislava Jovanovića, najdragoceniji deo knjige je onaj u kome Sava Hilandarac govori o uslovima manastirskog života njegovog doba. Tako Hilandarac priča o jednoličnoj ishrani u manastiru. Ponekad se zakolje vo, ali uglavnom se jede pasulj, tu i tamo riba, kojom more nije bogato. Takođe on pominje i način odevanja, koji je pretopao za mediteransku klimu i zbog čega, zajedno sa lošom ishranom kaluđeri oboljevaju i umiru prerano.Opisuje se tu i veća zaposlenost kaluđera, naročito u “panganije" dane kada se “preduzima veći posao". “To biva u danima setve, berbe, kupljenja maslina i istovarivanja sena i žita sa kakve lađe".

Ova monografija ima izuzetno vrednost sa više aspekata smatra profesor Jovanovic. Pre svega radi se o prvoj kompletnoj istoriji Hilandara. Sava Hilandarac imao je 1894. jednu knjižicu, koja se kao brošura pojavila pod istim nazivom, ali u vrlo kratkom obimu. Ova knjiga je mnogo obuhvatnija i tiče se mnogih aspekata hilandarske istorije.