Chants Populaires des Serbes par Frantz Funck-Brentano (1924)

Narodne pesme Srba; prevod sa uvodom i beleškama Franca Funk-Brentana (Chants populaires des Serbes; traduction avec une introduction et des notes par Frantz Funck-Brentano). Paris, Renaissance du livre 1924. (Godina data prema literaturi. Vidi navedene izvore)

Tokom XIX veka čitav niz prevodilaca prevodio je srpske narodne pesme na francuski jezik (Auguste Dozon, baron Adolphe d’Avril, Louis Léger i drugi). Međutim, interesovanje za srpske narodne pesme u Francuskoj, dostiglo je svoj vrhunac tokom Prvog svetakog rata i nije sasvim nestalo ni u posleratnim godinama. Dokaz tome je objavljivanje novih zbirki, među kojima posebno treba istaći "Les chants féminins serbes" (1920), koje je preveo pesnik Philéas Lebesgue, i "Chants populaires des Serbes" (1924), knjigu koju je potpisao istoričar i književnik Frantz Funk-Brentano. U međuratnom periodu, malo po malo, interesovanje za narodne pesme u Francuskoj, ustupilo je mesto savremenim srpskim i jugoslovenskim piscima. (Izvori: La réception de la littérature serbe en France jusqu'en 1945, Le patrimoine oral serbe)

Ova zbirka srpskih narodnih pesama, prevedenih na francuski, podeljena je na sledeća poglavlja: Devojačke pesme, Muhamedanske pesme, Porodica, Hajdučke pesme, Guslari, Kosovske kantilene.

Frantz Funk-Brentano (1862 - 1947) bio je francuski istoričar, književnik i bibliotekar. Od 1885. godine radio je kao bibliotekar u "Bibliothèque de l'Arsenal", i tim zvanjem se potpisao ispod svog imena u ovoj knjizi. Godine 1900. postao je vanredi profesor na "Collège de France", na katedri za uporednu istoriju zakonodavstva, gde se bavio osnivanjem zapadnoevropskih gradova. Godine 1905. imenovan je za glavnog predavača francuske Alijanse (Alliance française) u Sjedinjenim Državama. Istovremeno je dobio mandat od francuske vlade da proučava širenje francuske književnosti u Sjedinjenim Državama, Kanadi i na Kubi. U tom svojstvu govorio je pred predsednikom Teodorom Ruzveltom u Beloj kući. Po povratku u Francusku, proglašen je za viteza Legije časti. Godine 1928. izabran je za člana "Académie des sciences morales et politiques", kao i za predsednika "Société des études historiques". Pored akademskog rada bavio se i književnošću, pišući drame i popularna istorijska dela. Jedan od njegovih sinova, Christian Funck-Brentano (1894–1966) bio je među osnivačima lista Le Monde.