Žitije oca našeg Vasilija Velikog - Vićentije Rakić (1808)

Pun naslov: Žitije... oca našeg Vasilija Velikog arhiepiskopa Cezareje Kapadokijske sačinjeno u stihu Vićentijem Rakićem Fenečkim, efimerijem  crkve slaveno-serbske, hrama svetog Spiridona čudotvorca u Trstu: na dar svojem unuku Vasiliju Konstantinu Rakiću rođenom u Zemunu leta 1807. meseca maja dana 14. Pisano u slobodnom gradu i pristaništu Trstu leta 1808, januara.

Sveti Vasilije Veliki (oko 329–379), poznat kao Vasilije iz Cezareje je bio uticajni teolog i episkop Cezareje (Kesarije) u Kapadokiji (Mala Azija). Smatra se osnivačem opštežiteljne monaške tradicije u istočnom hrišćanstvu. Ubrzo nakon smrti proglašen je za svetitelja: pravoslavna crkva ga slavi 1. januara, a rimokatolička 2. januara. Vasilije Veliki, njegov brat Grigorije Niski i prijatelj Grigorije Bogoslov se nazivaju kapadokijskim crkvenim ocima. Njihova majka se slavi kao Sveta Emilija. Sveta tri jerarha su svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti.

Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski pisac, pesnik i sveštenik. Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac.Kada je ostao udovac, otišao je 18. avgusta 1785. u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije.

Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Godine 1796, postao je iguman manastiru Feneku. Od 1799. do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti.

Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Počeo se baviti knjigom još dok je bio u Šapcu. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Hrišćanske legende, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima. Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, Istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik.

Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka.