|
|
Pun naslov: Žitije... oca našeg Vasilija Velikog arhiepiskopa Cezareje Kapadokijske sačinjeno u stihu Vićentijem Rakićem Fenečkim, efimerijem crkve slaveno-serbske, hrama svetog Spiridona čudotvorca u Trstu: na dar svojem unuku Vasiliju Konstantinu Rakiću rođenom u Zemunu leta 1807. meseca maja dana 14. Pisano u slobodnom gradu i pristaništu Trstu leta 1808, januara.
Sveti Vasilije Veliki (oko 329–379), poznat kao Vasilije iz Cezareje je bio uticajni teolog i episkop Cezareje (Kesarije) u Kapadokiji (Mala Azija). Smatra se osnivačem opštežiteljne monaške tradicije u istočnom hrišćanstvu.
Ubrzo nakon smrti proglašen je za svetitelja: pravoslavna crkva ga
slavi 1. januara, a rimokatolička 2. januara. Vasilije Veliki, njegov
brat Grigorije Niski i prijatelj Grigorije Bogoslov se nazivaju kapadokijskim crkvenim ocima. Njihova majka se slavi kao Sveta Emilija. Sveta tri jerarha su svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti.
Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski
pisac, pesnik i sveštenik. Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine
1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac.Kada je ostao udovac,
otišao je 18. avgusta 1785. u manastir Fenek,
gde ga je 9. aprila 1786. zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović,
nadenuvši mu ime Vićentije.
Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega.
Godine 1796, postao je iguman manastiru Feneku. Od 1799. do 1810, Rakić
je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je
Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. U Trstu je bilo u to
vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u
svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz
hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti.
Vićentije Rakić
je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Počeo se
baviti knjigom još dok je bio u Šapcu. On je u dosta tečne stihove i na
narodnom jeziku opevao živote
hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova.
Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova
(Budim, 1799). Hrišćanske legende,
Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima.
Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu
istoriju manastira Feneka, Istoriju carskog grada Jerusalima, koja je
doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj
nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik.
Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja
prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od
retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale
katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih
pisaca u početku XIX veka.
|
|
