Polibije : Istorije I-II

Polibijeva „Istorija“ jedno je od najvažnijih antičkih dela koje objašnjava kako je Rim postao dominantna sila u mediteranskom svetu. Grčki istoričar Polibije (oko 200–118. p.n.e.), zarobljenik koji je doveden u Rim, bio je svedok rimskog uspona i dobio je priliku da iznutra posmatra rimski sistem. Njegov cilj nije bio samo da beleži događaje, već da razume i objasni zašto se stvari događaju.

Posebno je poznat po svojoj teoriji o mešanom ustavu, prema kojoj Rim kombinuje elemente:

• monarhije (u liku konzula),

• aristokratije (senat),

• demokratije (narodne skupštine).

U toj ravnoteži Polibije vidi ključ dugovečnosti rimske moći. Veruje da je takav sistem uspešan jer sprečava izopačenja vlasti i štiti državu od propadanja.

U delu iznosi i čuvenu teoriju političkih ciklusa (anakiklosis), prema kojoj se svaka forma vlasti vremenom izrodi: monarhija u tiraniju, aristokratija u oligarhiju, demokratija u anarhiju — i tako u krug. Rim je, po Polibiju, uspeo da uspori ovaj ciklus zahvaljujući svom složenom političkom poretku.

Ovo delo nije samo istorijska hronika – to je politička analiza, vojna studija i filozofska rasprava o usponima i padovima naroda. Polibije piše trezveno, kritikuje neosnovane mitove i insistira na tome da istorija treba da služi razumevanju sveta i donošenju mudrih odluka.

„Istorije“ su neprolazno delo za sve koji žele da razumeju mehanizme moći, uzroke propasti i uspeha država, i zašto su Rimljani uspeli tamo gde su mnogi drugi propali.