Kroz sjaj i senke rata - Major Madžarević 1933

Mihailo I. Madžarević (Murgaš, 13. januar 1894 — Libertvil, 20. februar 1965) bio je srpski oficir i ratnik iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Nosilac je tri Karađorđeve zvezde, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, Ordena Legije časti, engleskog Ratnog krsta.

Postao je „živa legenda” srpske vojske i dobio naziv „lovac na žive jezike”. Ostaće upamćen po specijalnoj operaciji izviđanja na Mačvanskom frontu, gde je u noći između 8. i 9. maja 1915. kao mladi oficir sa 16 vojnika u tri čamca prešao reku Savu nedaleko od Vladimiraca i na suprotnoj strani zarobili odeljenje izviđača sa starešinom i prebacili na srpsku stranu. Istragom su dobijeni važni podaci o protivničkim snagama.

U toku borbi na Solunskom frontu, tokom bitke na Kajmakčalanu, desio se njegov najblistaviji momenat u vojničkoj karijeri. Posle uspešne akcije, kojom je rukovodio, uništeno je mitraljesko gnezdo i omogućeno osvajanje najvišeg vrha Kučkov kamen (2525 nm). Toj akciji su prisustvovali budući kralj Aleksandar, vojvoda Živojin Mišić i francuski general Moris Saraj, posle koje su ga prestonaslednik i general nagradili svojim odlikovanjima Ordenom Karađorđeve zvezde i Ordenom legije časti, a vojvoda Mišić, vanredno unapredio u čin majora. To se sve dogodilo u dvadesetčetvrtoj godini Mihaila Madžarevića, tako da je on postao najmlađi major u srpskoj vojsci i jedini oficir kojeg su vanredno unapredili Kralj Petar, Regent Aleksandar i Vojvoda Mišić.

Kada je izbio Drugi svetski rat, nakon poraza naše vojske, odbio je poziv da pristupi formacijama Nedićeve Srbije. Posle hapšenja i boravka u logoru Banjica, odveli su ga u zarobljeništvo u Nemačku. Po završetku rata odbio je da se vrati u komunističku Jugoslaviju, i otišao u Ameriku. Umro je 1965. godine u Libertvilu, gde je i sahranjen u porti manastira Svetog Save u Libertivilu.