Pravo nasleđa za opštu slaveno-serbskago u Mađarskoj naroda polzu - Evgenije Đurković (1823)

Pravo nasleđa za opštu slaveno-serbskago u Mađarskoj naroda polzu - Evgenije Đurković (1823)
Artikal: 35211 : Tezina: 0.4 kg
Zalihe: 1 u zalihama
Opis: 1. izdanje, Budim 1823, tvrdi orig. kožni povez, stanje vrlo dobro 4+, str. (16)+221+(2), ćirilica, vidi slike i opis

47 199 RSD

Dodaj na listu

Pun naslov sa naslovne strane: Право наслѣдія : за общу славено-сербскаго у Мадьарской народа ползу / сочинено и издано Еѵгеніемъ Гьурковичь при высоко-славной кралѣвской куріи адвокатомъ, графовъ же Баћаній и Вечеи рядовнымъ фішкалемъ.  Sadržaj: Вступленїе: стр. 1-4. ЧастЬ I. О заветномЪ наслѣдїю или по тестаменти: стр. 5-78 ; ЧастЬ II. О наслѣдїю безЪ тестаменте.

Evgenije Đurković, advokat, vrhovni nadzornik srpskih škola, poslanik (Baja, Mađarska, 1790 - Pešta, 16. IX 1874). Porodica Đurković stekla je ugarsko plemstvo. Prava je studirao u Slovačkoj, pa u Pešti 1815. postao fiškal grofovskih porodica Baćanji, Večei i Srpske školske deputacije. Izabran je 1841. za glavnog školskog nadzornika srpskih pravoslavnih škola u Ugarskoj s titulom „kraljevski savetnik", a njegov uticaj na polju prosvete bio je veoma velik. U vreme revolucije 1848. predstavnici Omladine, koje je predvodio Laza Marković, tražili su od predsednika kraljevskog namesnika Zičija da ga smeni, pošto je, kako su tvrdili, svojim konzervativnim stavovima sprečavao svaku reformu školstva. Bio je vrlo imućan, a pripadao je desnom krilu srpskog građanskog društva, bio u veoma bliskim odnosima s Rajačićem, kao i s vladajućim mađarskim krugovima, a kao nosilac mađarske državne ideje uživao je njihovo neograničeno poverenje. Nastojao je da iz preparandije ukloni sve protivdržavne elemente, a nastavom mađarskog jezika da osnaži ideju mađarskog rodoljublja. Konzervativan stav zauzimao je i u vezi s tada aktuelnim pitanjima jezika i pravopisa, oštro i beskompromisno se suprotstavljajući reformama za koje se zalagao Vuk Stefanović Karadžić. Bio je i ogorčeni protivnik Teodora Pavlovića, sekretara Matice srpske, pa je ne birajući sredstva, s patrijarhom Rajačićem, ilircima i dr. pokušao da Pavlovića materijalno uništi i istovremeno kompromituje u očima javnosti. Bio je jedan od onih koji su zahtevali da se sedište Matice srpske vrati u Peštu, jer je želeo da je potčini Karlovačkoj mitropoliji, pod čijom se upravom nalazilo i srpsko školstvo. Više puta biran je za poslanika narodno-crkvenih sabora. Na Srpskom narodno-crkvenom saboru 1837. bio je deputat Budimske eparhije. Patrijarh Rajačić postavio ga je 1849. za referenta prosvetne struke u novoimenovanoj vladi. Obavljao je dužnost gradonačelnika Novog Sada. Pisao je najviše o temama iz oblasti prava. Sarađivao je u Arnotovom Magazinu (1838). Štitio je i pomagao D. Neofitovića, M. Vidakovića i druge srpske pisce, pa mu je stoga Vidaković 1839. posvetio svoje delo Selim i Merima. Sava Jovanović posvetio mu je odu Pƀsnь ego vыsoko-blagorodію gospodinu Eνgenію otъ Gьurkovičь, narodnьіhъ školъ verhovnomu upravitelю (Pešta 1841).

Dela: 

Право наслѣдія : за общу славено-сербскаго у Мадьарской народа ползу, Budim 1823;

Мала нƀмачка грамматіка за Србе, Pešta 1851;

prevod:  Законъ мƀничньій кралƀвства Унгаріе и частій къ ньой принадлежећи , Pešta 1840.