|
|
Pun naslov: Čudesa presvete Bogorodice prevedena sa grčkog Vićentijem Rakićem Fenečkim, efimerijem crkve slaveno-serbske, hrama svetog Spiridona čudotvorca u Trstu. Na zahtev gospodina Tome Milinovića... Pisano u Trstu leta 1808, meseca januara 24... Nastojanijem u Tipografiji Spiridona Rafailovića u Paštrovićima. U Veneciji pri gospodinu Pan Teodosiju 1808.
Retke su knjige koje su u celini posvećene čudima. Među takve svakako
spadaju "Čuda Bogorodičina" Krićanina Agapija Landosa. Rođen krajem
16. veka u gradu Kandiji na Kritu, Atanasije, kakvo mu je bilo svetovno
ime, stekao je dobro obrazovanje naučivši uz maternji jezik još latinski
i italijanski, a smatra se da je znao i arapski. Posle službovanja po
Kritu otišao je na Svetu Goru, u lavru Svetog Atanasija, gde se zamonašio
dobivši ime Landos. Nakon dve godine prešao je u jednu ćeliju u kojoj
se posvetio pisanju. Napisao je više knjiga. Građu za njih nalazio je
mahom u grčkim rukopisma svetogorskih manastira i u štampanim latinskim
knjigama. U Veneciju je prešao 1639. godine, u kojoj je štampao sve svoje
knjige. Tamo je i umro 1664. godine.
Obimno Agapijevo delo Spasenje grešnih sastoji se iz tri dela. Prvi deo čini 38 pouka, drugi 22, a treći, koji je označen kao "Čudesa presvete Bogorodice", ima 69 čuda. Čuda Bogorodičina literarno su najuobličenija u odnosu na ostale delove Spasenja grešnih. Agapije je imao pred sobom bogate grčke i latinske izvore prema kojima je sastavio svoj izbor čuda.
Ovo je prvi štampani prevod na srpski jezik (postoje rukopisni prepisi iz 18 veka). Ime autora preuzeto sa str. 4 prve numeracije. Prelistaj primerak iz zbirke NBS klikom ovde
Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski
pisac, pesnik i sveštenik. Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine
1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac.Kada je ostao udovac,
otišao je 18. avgusta 1785. u manastir Fenek,
gde ga je 9. aprila 1786. zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović,
nadenuvši mu ime Vićentije.
Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega.
Godine 1796, postao je iguman manastiru Feneku. Od 1799. do 1810, Rakić
je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je
Vićentije Rakić našao što mu je bilo potrebno. U Trstu je bilo u to
vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija u kojima su mu vrata u
svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz
hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti.
Vićentije Rakić
je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Počeo se
baviti knjigom još dok je bio u Šapcu. On je u dosta tečne stihove i na
narodnom jeziku opevao živote
hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova.
Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova
(Budim, 1799). Hrišćanske legende,
Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima.
Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu
istoriju manastira Feneka, Istoriju carskog grada Jerusalima, koja je
doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj
nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik.
Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja
prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od
retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale
katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih
pisaca u početku XIX veka.
|
|
