Optimizam - Helen Keller (izdanje brajevim pismom)

• Autor: Helen Keller

• Naslov: Optimizam

• Prevod: Margita Vranešić

• Prevod na Brajevo pismo: Veljko Lj. Ramadanović, upravnik doma slepih kralja Aleksandra I. 

• Pismo: Brajeva azbuka

• Štamparija: Permanent Blind Relief War Fund – „Nova svetlost“, Zemun–Aleksandrovo

• Godina: bez godine (procena: 1931–1935) Iako knjiga deluje kao da je štampana početkom 20-tih godina, Prevod Margite Vranešić je objavljen u Zagrebu tek 1931. godine, pa je verovatno da je Ramadanović u sledećih par godina preveo tekst na Brajevu azbuku i štampao knjigu.

• Ekstremno retka. Nijedna biblioteka u Srbiji nema primerak ove knjige.

Retko izdanje iz međuratnog perioda, nastalo u okviru ranih institucionalnih pokušaja obrazovanja slepih u Kraljevini Jugoslaviji. Posebnu vrednost knjizi daje učešće Veljka Ramadanovića, pionira srpske brajeve pismenosti. 

Helen Keler (1880-1968) bila je američka spisateljica i autorka, iz Alabame u SAD. Rođena slepa i gluva, uz veliki napor i trud naučila je da se sporazumeva sa okolinom i da se školuje, studirajući književnost i istoriju. Iako se zalagala za socijalizam, postala je ikona američke pop-kulture i simbol invalida koji su uspeli da prevaziđu svoj hendikep, postavši čak vrhunska jahačica, plivačica, jedriličarka i biciklistkinja. Zalagala se za pravo glasa žena, radna prava i svetski mir. Pored ovog eseja, njeno najpoznatije delo je „Priča mog života“, iz 1903. godine. Ovaj filozofski esej Helen Keler napisan je početkom XX veka, i predstavlja autorkino svedočanstvo o prevazilaženju ličnih izazova koje je imala kao gluvo-nema osoba, istražujući prirodu optimizma i njegov značaj u ljudskom životu. Prvi put je objavljen na engleskom jeziku 1903. godine u izdanju „T. Y. Crowell and company“. Prevod na srpski brajevim pismom uradio je Veljko Ramadanović. 

Veljko Lj. Ramadanović (1874-1943), srpski specijalni pedagog i socijalni radnik na polju zaštite slepe, gluve, slabomislene, telesno invalidne, vaspitno zapuštene i dece sa govornim manama. Takođe, Ramadanović je prvi preveo tj. prilagodio Brajevu azbuku na srpski jezik. Rođen je u Korbovu kod Kladova, a umro u Beogradu. Nosilac je nekoliko ordena za socijalno-humani rad i vojne zasluge: Orden svetog Save, Orden Belog orla, Orden Jugoslovenske krune, Orden albanske spomenice. Škola za decu oštećenog vida u Beogradu nosi njegovo ime.

Helen Keler nije zanimljiva zato što je „uspela uprkos hendikepu“. Zanimljiva je zato što je razbila ideju šta znači biti ograničen čovek. Rođena bez vida i sluha, dakle bez dva osnovna kanala za razumevanje sveta, i ipak je uspela da izgradi unutrašnji svet koji je bio bogatiji od većine ljudi koji vide i čuju. Tu leži težina njenog optimizma. Isto važi i za Ramadanovića, jer on nije samo „preveo Brajevo pismo“. On je kod nas praktično napravio most između sveta koji vidi i sveta koji ne vidi.